Život je nekad siv, nekad žut

Znate one situacije kada pomislite kako bi za nekog dali bubreg, e pa ja bih dala ali ne bi vredelo. Pre sedam godina, u jednom od redovnih telefonskih razgovora sa sestrom (ne živimo u istom gradu ) ona mi je rekla: "Sale ima leukemiju".  Zvučalo je kao da izgovara rečenicu: "Sutra će kiša". Onda je naišao onaj trenutak u životu kada na sekund staje sve i čini vam se da se planete ne pomera a vi lebdite u svemiru i nemate za šta da se uhvatite.

Prepala sam se i čini mi se da je tako proteklo narednih sedam godina. Sale moj stariji sestrić koji danas ima 26 godina oboleo je od najtežeg oblika leukemije. Nakon skoro dve godine borbe jedini način da preživi bila je transplatacija koštane srži koja je obavljena u Rimu pre četiri godine. Nikada nismo puno pričali o tome ali mi je Sale samo jednom prilikom rekao: "Pored mene su umirali a ja sam preživeo zahvaljujući svojoj glavi". Pre šest meseci bolest se vratila. Danas je Sale u Rimu i čeka ga nova borba za život. U toku je terapija, sledi lečenje a onda ako ništa ne uspe nova transplatacija koštane srži.

Mene su moji roditelji dobili kasno a sestru i brata moja mama je rodila rano, i tako sam ja odrasla u jednoj neobičnoj porodici. Neobičnoj samo po merilima uobičajenih društvenih normi. Baš kao što je govorio veliki Duško Radović, oni koji znaju da vole ništa ne bi trebali drugo da rade. Tako je bilo sa mojom sestrom i bratom kojeg dana nažalost više nema. Kada je Sale preživeo zahvaljujući kako je rekao "svojoj glavi", bilo je to samo zbog bezgranične ljubavi onih najbližih. Ali danas ta ljubav nije dovoljna.  

Republički zavod za zdravstveno osiguranje odobrio je troškove novog lečenja u Rimu jer samo tamo može da se obavi lečenje ali to znači samo plaćanje bolničkih dana u bolnici. 
Predstoji duga i teška borba i ja verujem da će je on dobiti. Uz Saleta je i moja sestra jer ova težina bolesti zahteva pratioca. Problem je što sam boravak u Rimu zahteva velike troškove života.  Sedam godina borbe sa ovom bolešću iscrpio je sve u porodici i emotivno i finansijski i potrebna im je pomoć. Samo da bi uključio televizor u bolničkoj sobi potrebno je da se plati 150 evra o troškovima prevoza, hrane i ostalih lekova da ne govorimo.

Oni koji znaju da sam novinar sigurno bi me pitali zašto se nekom ne obratim direktno za pomoć kada poznajem različite ljude? Iz dva razloga. Prvi je zato što nikada ne bi zloupotrebila svoj posao, a drugi razlog je taj zato što nikada ne bih želela da dovedem ni druge a ni sebe u neprijatnu situaciju ukoliko neko ne može ili jednostavno ne želi da pomogne.

Svesna sam da danas život u Srbiji nikome nije nimalo lak ali isto tako znam možda ne možemo da promenimo okolnosti ali možemo svojim postupcima da učinimo svet boljim. Ja se trudim svakog dana onoliko koliko je u mojoj moći.

  

I kao što rekoh na početku, dala bih bubreg ali ne bi vredelo. Preostaje mi jedino da vas zamolim da pomognete ako možete ili ukoliko ne želite iz bilo kojeg razloga odete do onog koga volite, zagrlite ga jako i dugoooo ne ispuštate iz zagrljaja.

 Novac možete uplatiti na ime Saletovog oca.

Petar Grujin 

Raiffesien banka

265-0000000686561-22