Nulta tačka
Tragedija u novosadskom Kontrastu je još jedna u nizu koja
je mogla da se dogodi svakome od nas. I ovog puta neko je imao više a neko
manje sreće. Još šest žrtava besmisla u kojem živimo.
Srbija je uspela da
nakon 12 godina od 5. oktobra ponovo dođe na nultu tačku.
Kada sam imala 19 godina bila sam ludo zaljubljena u jednog
dečka. Mislilila sam da je najgore što može da se dogodi, da se oženi nekom
drugom. Tog leta otišao je na letovanje i poginuo. Skočio je u more ali na
pogrešno mesto. Sećam se da me je danima
opsedala misao kako je sve moglo biti drugačije, samo da je pet minuta pre toga
prošao neko pored njega i upozorio ga ili možda da ga je sticaj okolnosti sa
društvom odvuklo na drugu stranu.
I danas se pitam da li je sve moglo i moralo biti drugačije. Da se nisu koristile prskalice ili možda da
je neko opomenuo promoterku.
Pošalješ dete u grad a ono se vrati u mrtvačkom sanduku. Zaista besmisleno. Isti ovaj osećaj imala sam
dva puta u životu.
Za vreme bombardovanja dok su padale bombe, na televiziji su
se smenjivale vesti o stranim diplomatama koje “ulažu napore da se prevaziđe
teška situacija” . I onog leta kada su u Goraždevcu pobijena deca koja su se
kupala u reci.
Kad sam bila klinka obožavala sam one knjige u kojima si
mogao sam da biraš kraj. Ja I dalje
verujem da možemo da sami biramo.
Tako što nećemo ćutati, tako što ćemo ispravljati greške
dokle god mogu da se ispravljaju. Nećemo
dozvoliti da se zaboravi i pustiti krivce. Tako što ćemo čuvati one koje volimo, smejati kad nam se
smeje i plakati kad nam se plače.
