недеља, 01. април 2012.


                                                             Nulta tačka
Tragedija u novosadskom Kontrastu je još jedna u nizu koja je mogla da se dogodi svakome od nas. I ovog puta neko je imao više a neko manje sreće. Još šest žrtava besmisla u kojem živimo.
 
Srbija je uspela da nakon 12 godina od 5. oktobra ponovo dođe na nultu tačku.
Kada sam imala 19 godina bila sam ludo zaljubljena u jednog dečka. Mislilila sam da je najgore što može da se dogodi, da se oženi nekom drugom. Tog leta otišao je na letovanje i poginuo. Skočio je u more ali na pogrešno mesto. Sećam se da me  je danima opsedala misao kako je sve moglo biti drugačije, samo da je pet minuta pre toga prošao neko pored njega i upozorio ga ili možda da ga je sticaj okolnosti sa društvom  odvuklo na drugu stranu.

I danas se pitam da li je sve  moglo i moralo biti drugačije.  Da se nisu koristile prskalice ili možda da je neko opomenuo promoterku.
Pošalješ dete u grad a ono se vrati u mrtvačkom sanduku.  Zaista besmisleno. Isti ovaj osećaj imala sam dva puta u životu.
Za vreme bombardovanja dok su padale bombe, na televiziji su se smenjivale vesti o stranim diplomatama koje “ulažu napore da se prevaziđe teška situacija” . I onog leta kada su u Goraždevcu pobijena deca koja su se kupala u reci.
Kad sam bila klinka obožavala sam one knjige u kojima si mogao sam da biraš kraj.  Ja I dalje verujem da možemo da sami biramo.
Tako što nećemo ćutati, tako što ćemo ispravljati greške dokle god mogu da se ispravljaju.  Nećemo dozvoliti da se zaboravi i pustiti krivce. Tako što ćemo  čuvati one koje volimo, smejati kad nam se smeje i plakati kad nam se plače.


Нема коментара:

Постави коментар